box 44/10
13. Miscellaneous
obcem obéivanju, te su kako korekne tako i shodne.
Arthur Schnitzler.
(Povodom sutranje première u hrv. kazalistu.)
Pro Schnitzlerovo dielo na dramaticnom polju bila je
kujiga pod naslovom „Anatol. To je zirka od sedam
„einaktera, koji stoje me sobom tek, toliko u sei, so
je u svima Anatol glavna osoba. Pojednji komad cini neku
vrst zavrsetka, jer se Anatol, taj becar, najpostije pak ożeni.
Dan prije svoje żenie doivi Anatol jos jednu pustolovinu.
On se retne sa svojom nekaniom ljubov om te je povede
sa sobom kui. Drugi dan ne ce devoika da ode ; vrième
prolazi a Anatol morada jo prina — to bi radije to
da presti — naime, da de on jos danas postati suprugom
Djevoja je biena, ali se pomalo umiri. Ta najposlije nje
ona prevarena, vec ona druga. Ona zna, da de se povratiti.
Schnitzlerov „Anatole je prava becka tvorevina. On je
lakoumni, blaziani, zaljubljeni, krasni valer, koji cas glasi
kao koral a čas opet kao žalobna koranica, ali uvie ostaje
u taktu. Tu su najvise razgovori njega suom, esto
pak zpoviesti prijatelja prijatelju, koji se opet kretu i tu
samo je. U Anatolu se mirise po parimovanim li¬
sticima, suhim ruzama i uvojcima kose, a media svim tim
čujes i smiehi plac. Schnitzler erta dva prijatella: Anatola
i Maksa. Anatol je tankoutni covjek, na kojega uviek upli
vaju njegova rapoložena, koji s osobitom nasadom sam
sebe promatra, kojega se sve, stood doživi, dojima na po
ironicki a na po tragicki. Maks je pak veseo pusolo, koji
svaki dan i svaku ženu uživa sasvim bez promisjanja. Ova
dva prava becka tipa naci como od Schnitzler vie.
glumi „Das Märchen“ zovu se Fedor i Robert, au Lie¬
belei-u zovu se Theodor i Fritz.
Bez sumnje je interesanto upoznati najtamnija uu-
sta ljudska, ali nasaje pouda za tim upoznavanje
odmah utažena, im znamo, kakovi su to ljudi. Mi ne tra-
timo, da nam se isti čovek prikaże u tisuu situacja, koje
su jos k tomu gotovo sasvim iste, mi możemo da sami o
tom dalje razmislamo, čim upoznamo karakter covjeka, ko-
jega se tieu. Sto nam Schnitzler u svojo kujizi pria, to
y a eu une de la que fue lue-
su varijacije o istoj temi. Ta anatolska poezija ostaje
ima jos
epizodom, kojoj manika razvoj.
cama¬
Gotovo glavnu ulogu u svim tim anatolskim koma-
zaboravija
dima — kao i u obce u modernih beckin pisaca — igra
Glun
sladka curica z predgradja (das süsse Mädel aus der Vor¬
bina ove
stadt.) Ona je tako naivna, kad se pretara, tako ljubo
bi je prija
bezobrażna u som nehin jenom egoismu, ona znade tako
Tai
dražestno bedasto brbijati, ona je tako dobra bena (Tol-
dimo du¬
patsch.) Ovaj nam se tip i ovako cria, a i becki moderni
srecemb.
pisci imali su razoga, da raju tu sladku curieu, kakov
nika, koji
Schnitzler
velju ili stood slina. Taj glupi razgovor prije sega na¬
laze oni tako ljubim, jer je nedostatak naobrażenosti i hi-
kogodta
pernaobrażenosti. Usalonima sinkaju se cuyta i dosjetke,
ons
tamo najluplia miso mora da bude odjevena u frak. U
vidi seu
tom zagaljivom zraku hinjeni dosjetaka uti covje neku
Ali
ceniu za onom drażenom glupość, ali uza sve to tip
rovoj glum
one sladke curice, nema positive vrednosti, on se rali¬
hofe da se
kuje od tipa drugih žena tek nedostatkom naobrażenosti.
red, neki
Prva Schnitzlerova drama, koja se na pozornici pri¬
może da¬
kazivala, bila je gluma „Das Märchen.
da bude.
Sádzaj joj je ovaj: Fedor Denner, mlad spisateli, ruga
Ona je sa
se prici o paloj devoici i brani naru lub med
nas ne de
muka i żene tolikom zestinom, da se posteni malogradjani,
Mo¬
może more
to su se skupili u porodice Theren, zgrażaju nad njim. On
se zaljubi strastveno u lieu Fanku Theren i čuje od nie
koja seda
same, — koja ga tako zahvalno slusala, kad je branio onu
je radija
naranu juba — da je ona sama pripadala ve dana
n
mukarcima — jednom, koji ju je zaveo i ostavio, i dru¬
dovede on
dobru die
gom, komu se ostavljena bacila u naručaj. Ali je ta drugi¬
ka čuje o njenom prom presupku, takoder ostavi. Ali se
predgradi¬
sada Fedor Denner, taj żestoki branie naravne ljubavi, po¬
dorova¬
każe kao jako slabi celik značaj. On ne może da zaboravi
Kristina je
prostosti Fankin. On cuti, da bi mora propasti, ako je
dali
oceni, te učini isto kao i naj drugi, ali sasvim posten,
niezin sie
er nije okusio zabranjene ljubavi. Fedor se smija pricio
loi neke
paloj devoici, ali je i to — dakako ne smijemo da zabo-
ono casa
ravimo ono malogradiansko druto, die se in biva
ljubomor.
uistinu prica iz starih vremena? Ne, to je gorka istina, ali
pak je pu-
13. Miscellaneous
obcem obéivanju, te su kako korekne tako i shodne.
Arthur Schnitzler.
(Povodom sutranje première u hrv. kazalistu.)
Pro Schnitzlerovo dielo na dramaticnom polju bila je
kujiga pod naslovom „Anatol. To je zirka od sedam
„einaktera, koji stoje me sobom tek, toliko u sei, so
je u svima Anatol glavna osoba. Pojednji komad cini neku
vrst zavrsetka, jer se Anatol, taj becar, najpostije pak ożeni.
Dan prije svoje żenie doivi Anatol jos jednu pustolovinu.
On se retne sa svojom nekaniom ljubov om te je povede
sa sobom kui. Drugi dan ne ce devoika da ode ; vrième
prolazi a Anatol morada jo prina — to bi radije to
da presti — naime, da de on jos danas postati suprugom
Djevoja je biena, ali se pomalo umiri. Ta najposlije nje
ona prevarena, vec ona druga. Ona zna, da de se povratiti.
Schnitzlerov „Anatole je prava becka tvorevina. On je
lakoumni, blaziani, zaljubljeni, krasni valer, koji cas glasi
kao koral a čas opet kao žalobna koranica, ali uvie ostaje
u taktu. Tu su najvise razgovori njega suom, esto
pak zpoviesti prijatelja prijatelju, koji se opet kretu i tu
samo je. U Anatolu se mirise po parimovanim li¬
sticima, suhim ruzama i uvojcima kose, a media svim tim
čujes i smiehi plac. Schnitzler erta dva prijatella: Anatola
i Maksa. Anatol je tankoutni covjek, na kojega uviek upli
vaju njegova rapoložena, koji s osobitom nasadom sam
sebe promatra, kojega se sve, stood doživi, dojima na po
ironicki a na po tragicki. Maks je pak veseo pusolo, koji
svaki dan i svaku ženu uživa sasvim bez promisjanja. Ova
dva prava becka tipa naci como od Schnitzler vie.
glumi „Das Märchen“ zovu se Fedor i Robert, au Lie¬
belei-u zovu se Theodor i Fritz.
Bez sumnje je interesanto upoznati najtamnija uu-
sta ljudska, ali nasaje pouda za tim upoznavanje
odmah utažena, im znamo, kakovi su to ljudi. Mi ne tra-
timo, da nam se isti čovek prikaże u tisuu situacja, koje
su jos k tomu gotovo sasvim iste, mi możemo da sami o
tom dalje razmislamo, čim upoznamo karakter covjeka, ko-
jega se tieu. Sto nam Schnitzler u svojo kujizi pria, to
y a eu une de la que fue lue-
su varijacije o istoj temi. Ta anatolska poezija ostaje
ima jos
epizodom, kojoj manika razvoj.
cama¬
Gotovo glavnu ulogu u svim tim anatolskim koma-
zaboravija
dima — kao i u obce u modernih beckin pisaca — igra
Glun
sladka curica z predgradja (das süsse Mädel aus der Vor¬
bina ove
stadt.) Ona je tako naivna, kad se pretara, tako ljubo
bi je prija
bezobrażna u som nehin jenom egoismu, ona znade tako
Tai
dražestno bedasto brbijati, ona je tako dobra bena (Tol-
dimo du¬
patsch.) Ovaj nam se tip i ovako cria, a i becki moderni
srecemb.
pisci imali su razoga, da raju tu sladku curieu, kakov
nika, koji
Schnitzler
velju ili stood slina. Taj glupi razgovor prije sega na¬
laze oni tako ljubim, jer je nedostatak naobrażenosti i hi-
kogodta
pernaobrażenosti. Usalonima sinkaju se cuyta i dosjetke,
ons
tamo najluplia miso mora da bude odjevena u frak. U
vidi seu
tom zagaljivom zraku hinjeni dosjetaka uti covje neku
Ali
ceniu za onom drażenom glupość, ali uza sve to tip
rovoj glum
one sladke curice, nema positive vrednosti, on se rali¬
hofe da se
kuje od tipa drugih žena tek nedostatkom naobrażenosti.
red, neki
Prva Schnitzlerova drama, koja se na pozornici pri¬
może da¬
kazivala, bila je gluma „Das Märchen.
da bude.
Sádzaj joj je ovaj: Fedor Denner, mlad spisateli, ruga
Ona je sa
se prici o paloj devoici i brani naru lub med
nas ne de
muka i żene tolikom zestinom, da se posteni malogradjani,
Mo¬
może more
to su se skupili u porodice Theren, zgrażaju nad njim. On
se zaljubi strastveno u lieu Fanku Theren i čuje od nie
koja seda
same, — koja ga tako zahvalno slusala, kad je branio onu
je radija
naranu juba — da je ona sama pripadala ve dana
n
mukarcima — jednom, koji ju je zaveo i ostavio, i dru¬
dovede on
dobru die
gom, komu se ostavljena bacila u naručaj. Ali je ta drugi¬
ka čuje o njenom prom presupku, takoder ostavi. Ali se
predgradi¬
sada Fedor Denner, taj żestoki branie naravne ljubavi, po¬
dorova¬
każe kao jako slabi celik značaj. On ne może da zaboravi
Kristina je
prostosti Fankin. On cuti, da bi mora propasti, ako je
dali
oceni, te učini isto kao i naj drugi, ali sasvim posten,
niezin sie
er nije okusio zabranjene ljubavi. Fedor se smija pricio
loi neke
paloj devoici, ali je i to — dakako ne smijemo da zabo-
ono casa
ravimo ono malogradiansko druto, die se in biva
ljubomor.
uistinu prica iz starih vremena? Ne, to je gorka istina, ali
pak je pu-